Aleksandra Lekovic curves

Приказ изложбе Александре Лековић

БЕГ У САН
У Иванову је у недељу 13. априла 2014.г. одржана прва самостална изложба фотографија Александре Лековић, фотографа из Београда. Пролећно окупљање светлописаца из целе Србије, па и иностранства, у овом сликовитом банатском месту, било је крунисано изложбом прошлогодишњег победника фото конкурса “Иваново у фокусу”, чији су организатори Дом културе “Жарко Зрењанин” и Фото група “Дунавац”. Изложба је одржана под ведрим небом, у дворишту једне сеоске куће у центру Иванова, на јаком пролећном сунцу, које је изложеним радовима дало додатну снагу и ведрину.

Александра се представила истовремено са две теме, које наизглед немају ништа заједничко, али је њен храбар потез ипак убедио публику да контрапункт две различите визуелности, фотографија у боји и црно белих фотографија, даје један доследан и веома чврст резултат. Све њене фотографије причају исту причу, само на два различита начина.

То је прича о људској отуђености. Рекли бисмо да је то већ толико пута обрађена тема и да се ту више нема шта рећи. Али, даровита уметница је не само пронашла нову нит, него је начин на који је то урадила право освежење на нашој фотографској сцени. Насупрот суморним пејзажима и напуштеним градским четвртима, у којима по која усамљена
људска фигура готово паћенички указује на своје више или мање важно присуство, фотографије Александре Лековић исту ту ствар говоре на један ведрији и оригиналнији начин.

Отуђење она приказује кроз две серије фотографија – серију у боји је назвала “Унутрашњи простор” а серију у црно белој техници “Између линија” или “Омеђени линијама”. „Унутрашњи простор“ су портрети људи који будни сањају. Они беже од стварности тако што затворе очи и свет око њих се претвара у сан. Постоје људи који само измене редослед речи у познатим изрекама и тако кажу нешто више. Александра Лековић је изреку – да очи представљају огледало душе, изрекла мало другачије, на свој стваралачки начин – да се станје душе може представити и када су очи затворене. Њени јунаци који сањају затворених очију не леже, не спавају. Они стоје. Они стојећи беже на тренутак у сан. У том малом међупростору, она је увидела магију коју сада користи у свом визуелном изражавању. Занимљиво је како се и спољни свет на слици, односно позадина портретисаних ликова, у делићу секунде када они склопе очи, одједном доживљава као
њихов унутрашњи свет. Тај несвакидашњи призор и гледаоце води у њихов сопствени унутрашњи простор и у томе лежи уметнички помак овог даровитог аутора.

У овој серији фотографија издвојио бих портрет човека средњих година, седе косе, у карираном сакоу, који је на свом путу кроз шуму или неки парк, за тренутак затворио очи. Његови капци су наборани од тешког живота, уморни. То што је зажмурио као да му представља драгоцени одмор од свих животних тешкоћа. Мутна зелена позадина прошарана меким вертикалама тамних стабала, те бокехом светлости која продире са разних страна, као да илуструје стање његовог духа, његов унутрашњи свет и простор.

Нисам питао аутора да бих потврдио свој основни утисак, али мени се чини да је управо ова фотографија прва снимљена и да је послужила као матрица за целу осталу збирку.

Њена снага је у очигледној спонтаности.

Друга фотографија на исту тему је већ режирана. На њој сања млада жена наслоњена на зид од плавих цигала. Горњи део зида освојила је пузавица чији краци пужу као мрежа.

Јесен је или зима, па на њој нема ниједног листа. Иако су на слици наглашене наранџасте боје јакне и нечије интервенције на зиду, која прати то пружање голих грана пузавице, сан младе жене се доживљава као црно-бели сан.

Трећа фотографија из серије плени својом динамичком композицијом. На њој је приказана девојчица разбарушене косе са уздигнутим рукама и прекрштеним прстима као да се протеже у сну. И она жмури. У првом плану су њене шаке и прсти и мрав на длану, који су једини у фокусу, док се пријатна мутноћа лагано спушта преко дела руку, лица и косе према зеленој позадини. Не могу се отети утиску да девојчица изгледа као да лети ка небу растерећена свих брига њеног дечијег света.

Прелаз ка другој збирци чини фотографија са девојчицом заогрнутом плаштом, која наслоњена бочно на зид благо узвишене главе, сања. Фотограф је модела поставио на средину у односу на постојећи тамни оквир који се ту нашао. По зиду се ређају косе сенке неког предмета у правилном низу, асоцирајући на морске таласе. Ова фотографија својим снажним графизмом и односом пропорција уводи гледаоце у другу серију фотографија коју је аутор назвао “Омеђени линијама”.

И из самог назива и из изложених фотографија лако се чита основна идеја аутора да прикаже људску маленкост у огормном простору. Међу најбољима је фотографија снимљена на неком степеништу у Паризу, у пролазу где су сви зидови облепљени великим плочицама које имитирају мермер са израженим “венама”, дајући тако слици добро дефинисану текстуру. Предњу и задњу фасаду дели линија ограде степеништа која се дијагонално пење с доње леве ка гроњој десној тачки. Низ степениште силази човек који се види из профила, чија црна коса и црно одело чине одличан графички
нагласак. Од целе фигуре видимо само део груди, врат и главу. У кадар са десне стране и то у први план улази глава пролазника и одједном прави дијагоналу са ликом који се спушта стпеништем, али се та краћа дијагонала сада супроставља оној већој. Тако је ова сјајна фотографија одличан пример играња линијама, површинама и текстурама, односом хиризонтала, вертикала и дијагонала које у игру шрафура уносе динамику. Људи у том простору изгледају управо онако како је ауторка описала у свом називу.

Вертикална фотографија из исте серије приказује човека који је за тренутак застао да се одмори или да неког сачека на стајалишту између два степеништа која се спуштају у доњој петини слике дијагонално. На поду испред је и његова торба. Изнад њега је огроман зид који заузима четири петине слике. Зид је цео у правилно постављеним плочицама чији је досадни низ архитекта покушао да разбије линијама и пољима. Тиме је он произвео ништа друго до другу врсту досаде. Управо та досада, тај низ понављања истих облика и површина, чине снагу притиска модерног доба на појединца. Овде је тај појединац приказан као човек “омеђен линијама”.

Указао бих на још једну изврсну фотографију по којој ће се ова изложба Александре Лековић сигурно памтити. За разлику од већине фотографија на којима преовлађују строге праве линије и углови, овде је аутора привукао потпуно неправилан, кривудав зид једног ходника пун облина, које подсећају на морске валове. Чини се да су зидови од метала који се пресијава. Ходник у дубини има један оштри лучни пролаз кроз који замиче лепа женска фигура у белој дуго сукњи. И њена фигура у ходу делује искривљено. Светло које однекуд долази прави игру светлих и осенчених површина у правилном низу што овој успешној композицији даје лирски ритам. И овде се говори о усамљености и отуђености, али фигура младе жене као да, налазећи излаз из те ситуације, улива код свих жељени оптимизам.

Алекандру Лековић познајем од њених првих корака још на Балканфотоконтесту, па преко њеног сазревања, које сам пратио кроз фотографије објављиване на нишком фото сајту Фотофиниш. Ти одлични фото сајтови, на жалост, више не постоје, али су иза њих остали фотографи који су на њима већ афирмисали своје име и профилисали се као аутори. Александра Лековић, позната и под псеудонимом Sunny, је веома брзо пронашла свој пут у фотографији, дајући српској фотографској сцени један нови и свеж приступ како у тематском тако и у изражајном смислу. После активног учешћа на виртуелном небу интернета, њена прва самостална изложба фотографија израђених на папиру је и визуелно и духовно освежење на српској фотографској сцени.

Драган Бабовић

Београд, април, 2014.