Драган Бабовић, ГОРДОСТ, Београд, 2012.
Драган Бабовић, ГОРДОСТ, Београд, 2012.

ГОРДОСТ

ФОТОГЕНИЈА (приче о животу, фотографији и фотографима)

Драган Бабовић, КМФ

Како је почео као фотограф, тако је и завршио – гордошћу.

Прво је мислио за себе да је најбољи. Нема у томе ништа лоше. Па ко за себе тако не мисли? Боље то него да мислиш да си најлошији. Истина, не ваља ни једно ни друго, али мислити о себи je боља полазна основа која те гони да идеш даље, док сумња у себе може да доведе до одустајања. Најтеже је наћи средину.

А онда једнога дана, када се мало спустио на земљу и видео да и други имају добре фотографије, од којих би многе волео да је и сам снимио, схватио је да није у реду да потцењује друге. Имају и други шта да кажу и покажу. Онда се временом опустио и, дајући и другима да буду фотографи готово једнаки њему, живот поче да му се мења. Упознао је толико добрих људи, који су као и он имали исти сан – да буду фотографи, да их други тако доживљавају и да, на крају крајева, као такви једнога дана буду упамћени.

Почела су дружења, која су трајала годинама. Ишли су на заједничка снимања по Војводини, у Нови Сад, Сремске Карловце, Перлез, Иваново, Царску бару, па по Србији, у Ваљево, на Медведник, у Овчарско-Кабларску клисуру, на Стару планину, у Параћин, Зајечар, Пирот, Ниш, Сићево. Где све нису ишли? Учествовали су на многим фото такмичењима у земљи и свету, добијали награде, час један, час други… Дружили су се преко интернета, размењивали фотографије, утиске, давали једни другим савете, критиковали се, хвалили…

Али, једнога дана, њему је све злодогрдило. Више му од свега тога ништа није пријало. Као да је себе више давао другима него они њему. На сцену је ступала нова генерација. У почетку новим непознатим лицима, као што то обично бива, није придавао дужну пажњу. Али они су почели да се намећу. Почеше да му односе награде, прво ту, па онда тамо. То га натера да се мало замисли, да мало боље погледа шта они раде. И онда упаде у једну велику грешку. Почео је интимно да им се диви. Чак је почео да размишља да промени свој став према фотографији, да и сам на свет погледа друкчијим, њиховим, очима. Али, то га одведе на странпутицу. У једном часу се изгубио. Није више могао да нађе себе.

И можда је баш то било он што је у њему прекипело. Када је то успео да схвати, одлучи да се потпуно посвети себи. Више се ником неће јављати, нити путем интернета слати своје фотографије. Неће више никога мучити својим делима. На мејлове често није добијао никакав одговор, а ако би неки и стигао, била би то само по која кратка реч. Схватио је да он више никоме није потребан. Када би некога и упитао зашто је то тако, добио би кратак одговор да овај нема времена, да је страшно заузет. Изгледа да нико нема времена осим њега, да су сви окупирани и распродати. Зато је одлучио да више никада не учествује ни на једном фото конкурсу.

И тако се усамио. Сликао је само за себе и за своју душу. Можда је он ту имао и добрих дела која би била вредна пажње, али их више нико није могао видети. Изоловао се. Радио је само за себе. Међутим, то нико није ни приметио. Друштво је наставило да ради по своме. Један фотограф мање, па то је супер, што мања конкуренција, то више простора за друге.

С времена на време срео би понеког бившег колегу у разним приликама. Међутим, нико га није питао где је нестао, нити би питао да ли нешто ради, има ли нових фотографија. Кад би се растали после измењивања неколико уобичајених протоколарних реченица, он би наставио својим путем да корача гордо.

Гордо као када је почињао.

________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји. (прим. аутора)

One comment

  1. ГОРДОСТ
    из другог угла, на текст Драгана М. Бабовића,
    пише Божидар Витас, КМФ ФСС; АФИАП

    Како је почео као светлописац, тако ће и завршити – радошћу.
    Нема ту ничег лошег – мислити о себи најбоље. Наравно ако то није у сукобу са општепризнатим мерилима у односу према другима који се баве истом уметношћу. У овом случају светлописањем. Рече ми један светлописац: „Унутарње задовољство ставарања светлописа којег ћу, без икаквог страха, ставити на трпезу чула читалаца мојих радова гони ме на даље усавршавање у које, свакако, спада и упоређивање са радовима других стваралаца у области светлописа“. И тако, упознајући се са стварањем других овај уметник је могао себи предочити ко је и где му је место на уметничкој сцени српског светлописа. Када је сместио себе у тај оквир лако је могао пронаћи и оквир на светској уметничкој сцени у који ће ставити себе, без икаквих предрасуда и себичне сујетности. Притом, наствио је, уз дужно поштовање других, и даље да о себи мисли све најбоље. Наставио је да ствара и своје светлописе износи у јавност уводећи је у танани свет доживљеног. Износи онима којима је дато да виде, да разумеју и да се радују.
    Није упао у фино саткану мрежну замку „пројеката“ и „концептуализма“, злоупотребе савремене технологије и прављења светлописа путем „миша“ и свемогућег „Фото-шопа“…
    Његови светлописи су остали израз онога што осећа живећи живот у његовој пуноћи. Остали су одраз животне музике и поезије коју носи у себи. Плод су његовог спонтаног односа према свему оном што види.
    Познанства настала на фото излетима, саборовањима ликовних уметника, изложбама по многим галеријама… неговао је дуги низ година. Није их прекидао ни онда када су „млади лавови“ почели да односе награде а њему преостала само евиденција о учествовању на понекој изложби… Напротив, без оклевања, упуштао се у разговоре са тим истим „младим лавовима“ преносећи им своја искуства, препричавајући раније догађаје са многобројних дружења, упућујући им похвале па и покуде, када је било потребно.
    Није прекидао свој живот уз светлописе. Само га је допунио новим видом – више разговра о животним ситуацијама, о уметности… да покаже, представи, да поучи, упути и акцентује. Да подсети на духовну, људску, моралну, естетску, занатску и уметничку страну.
    Као и увек, није се посветио само себи. Спреман је да своје дато му време боравка на планети Земљи подели са људима добре воље. Све док ти исти људи виде бар један разлог да са њим деле своје време дато им да проведу на истој Планети.
    Како је почео тако и данас хода овим светом дружећи се са онима који као и он имају исти сан – да буду светлописци.
    Поуздано зна, испуњен миром, да ће као такав бити упамћен.
    Он и даље хода с радошћу.
    _______________________________________________________________________________
    Гордост: надменост, охолост, разметљивост, дрскост, безобразност.
    Има и таквих. Хвала Богу, међу светлописцима их је мало. Или их ја не познајем!?