Beograd, 2012.

Бабовићева прича у 168 слика

 

Приказ дигиталне пројекције фотографија Драгана Бабовића ” У режији живота”

Овогодишња серија гостујућих пројекција и предавања Фото-клуба ”Београд” отворена је 19.02.2014. дигиталном пројекцијом фотографија Драгана М. Бабовића под називом ”У режији живота”.

Бабовићева изложба у виду дигиталне пројекције 168 фотографија се састоји већином од црно-бијелих фотографија, али због призора у којима је боја била прикладнијa, и од 17 фотографија у боји. Приказане фотографије покривају временски распон од 1967. до 2014. године, с тиме да је свега једна и то прва фотографија из 1967. а преостале из времена од 2007. до 2014. године с нагласком на задње три године. Све фотографије су означене називом слике, који су у многим случајевима веома креативни, мјестом и годином настанка. На попратном дигиталном каталогусе налазе све приказане фотографије, а у метаподацима фотографија су наведене награде које су дотичне слике освојиле као и хиперлинкови ка интернет мјеста гдје су објављене. А распон тих мјеста је веома широк – од интернет странице .comна којој се фотографије објављују тек након што буду одобрене од кустоса те интернет галерије, преко Бразила па сведоКинеске привредне коморе.

Овдје приказане фотографије Драгана Бабовића су претежно призори из свакодневног живота. Бабовић не режира фотографије, него лови тренутке садашњости и од њих настоји да створи умјетност тако што изворне фотографије као лего коцкице слаже у једну већу од њега режирану причу. Према Бабовићевим рјечима, неке фотографије су за вријеме обраде благо измјењене у циљу наглашавања главног призора, с тиме да та дорада није била ван оквира онога што се стварно догодило или се могло догодити. Поред фотографија свакодневнице, Бабовић је приложио и десетак портрета особа на тренутак издвојених из или заустављених у њиховоме окружењу. Све изложене фотографије су у омјеру 2×3 и приказују градске, сеоске и приморске мотиве. Према темама фотографије се могу груписати у више бројчано различитих цјелина: људи у покрету, архитектура, портрети, религија, цигани, руке, кораци, црвено и парови. И док су код неких Бабовићевих фотографија као што су људи у покрету или архитектура веома битни просторни односи, код тема као што су руке или црвено најбитније је било уочити дотични призор. Ово је Бабовићева прва дигитална пројекција фотографија, а свеукупно трећа самостална изложба. Његове двије претходне изложбе су биле ”Живот је леп” (фотографије свакодневнице; изложба у Ваљеву 2012.) и ”Калатрава” (зграде тог архитекте у Валенсији; изложба у Зрењанину 2012.). Бабовић је такођер објавио и три компакт диска – електронска издања својих фотографија о Београду (2003.), Херцег Новом (2003.), и Дубровнику и Цавтату (2004). Садашња изложба садржи мањи дио тих слика, а већи дио чине нове фотографије. У односу на претходне изложбе и већ виђене слике ова дигитална пројекција се разликује по томе што тема градова није примарна него градови служе као позадина радњи. Поред тога, тамо гдје је радња главна, она је у односу на цјелокупан садржај приказана на нови начин првенствено другачијим груписањем и издвајањем одређених тема. Иако и портрет и призори свакодневнице имају дугу и богату традицију у српској фотографији, Бабовић је са одређеним својим овдје приказаним фотографијама обогаћује, а оно по чему се издваја од других је присуство већег броја шаљивих фотографија. Према моме знању тема хумора је слабо заступљена у српској фотографји, тако да се десетак овдје приказаних Бабовићевих фотографија чини као много. Такођер, он је или први или један од првих српских фотографа који је фотографисао новоизграђени Град умјетности и науке у Валенсији, о коме му је фото-репортажу 2009. објавио часопис Рефото. Што се фотографија Дубровника тиче, оне ће можда једног дана имати повијесну вриједност јер је Бабовић вјероватно један од ријетких фотографа из Србије који у ова смутна времена дуги низ година систематски фотографише Дубровник. А Дубровник, Валенсија и хумор су само попратне слике нечег много већег – Бабовићеве режије живота.

Бабовићева пројекција ”У режији живота” је изложба о њему као фотографу и мотивима и темама које примјећује око себе. Вјерујући да живот све режира Бабовић сматра да он као фотограф само снима дјелиће много веће представе која се одвија а да ми тога најчешће нисмо свјесни. И вјерује да када он као фотограф настоји да режира причу или у доради да поправи фотографије живота, да је и тај чин дио једне веће режије живота у којој ”неко то од горе види све”. У таквој поставци ствари Драган Бабовић почиње своју фотографску причу у 168 слика. И то је дословно прича – како визуелна тако и усмена. Па тако, док Бабовић приказује слике он прича и објашњава не само слике него и себе кроз њих. У том смислу, прва приказана фотографија је фотографија његовог оца, војног пензионера и сликара аматера док ствара у приручном кухињском атељеу. Ту фотографију названу ” Мој отац Михаило Бабовић” Драган Бабовић је снимио 1967. године. Друга фотографија по реду названа ”Ослонац” је споменик Ћирилу и Методију снимљен за вријеме невремена. Та фотографија симболички представља однос Драгана Бабовића и његовог оца, као и однос Драгана Бабовића и свих осталих који су му пружили ослонац или којима је он пружио ослонац, ослонац који је више него потребан у вријеме непогода. Трећа фотогрфија ”Први корак” је снимак дјечака с мишићима на надувавање који стоји испред велике воде и спрема се да као непливач заплива према острву испред њега. Ова слика представља Драгана Бабовића, а према његовом увјерењу и сваког од нас, који унаточ претходно добијеној подршци на крају ипак мора сам да заплива у живот, умјетност, фотографију. И једном када заплива и стигне до тог острва његовог живота, примјећује да је тамо магла и да је живот више мутан него јасан, другим рјечима као створен за разноразне сподобе сиве зоне. То је четврта фотографија по реду и песимисички је названа ”По јутру се дан познаје”. Међутим, кроз ту маглу почиње да пробија сунце и да освјетљава галерију чудних, веселих, тужних, надреалних, обичних, смјешних и свакаквих других призора. То је свијет који Драган Бабовић биљежи својим фотоапаратом од 5. до 167. слике. А 168. слика је слика свијета постављеног наглавачке и названа ”Из друге перспективе”. На тој фотографији особа стоји на рукама и гледа свијет наопачке. Међутим, Бабовић обрће фотографију и поставља особу да стоји усправно с уздигнутим рукама док свијет сада стоји наглавачке. То је и задња фотографија у филмски режираном низу фотографија која приказују чудесан свијет око нас и Бабовићеву опчињеност њиме. Сходно томе доживљају, фотографије су изабране с циљем да се исприча прича. Међутим, крајњи производ није фотожурнализам без текстанего низ фотографија који подсјећа на нијеми филм чију једну од могућих, и то Бабовићеву верзију режије живота смо чули за вријеме његове пројекције. Уз овако састављен редосљед фотографија и Бабовићеву сталну попратну причу, ово је био више перформанс него пројекција фотографија. Код обичних пројекција, ако нема попратне музике, фотограф најчешће ту и тамо објасни зашто је снимио или гдје је снимио неку фотографију, понекада да и неки технички детаљ или одговори на успутна питања гледалаца.

Свако дјело се вреднује према по њега најповољнијем критерију. Међутим, овдје тај критериј за фотографије није једноставно одредити с обзиром да су оне кориштене као дио једне веће цјелине – ”филмске” приче састављене од појединачних фотографија. И баш због тога, иако појединачно фотографије припадају модернизму и формализму, цјелина коју оне чине, иако не техником колико интензитетом осјећања, је експресионистичка. И ово није први пут да Бабовић премошћава два свијета – присјетимо се само његових фотографских прича. Знајући досадашњи рад Драгана Бабовића, ја се одлучујем да сагледам цјелину и да кажем да Бабовић, иако адвокат по занимању и фотограф по интересовању, фотографска дјела ствара у маниру своје прикривене љубави – филмске режије. Ако је фотографија пјесма, а филм роман, Бабовић ствара филм од поједниначних фотографија односно саставља роман од пјесама. То је храбро, а колико је успјешно вријеме ће показати. Оно што је неоспорно је чињеница да у његовим сликама има и љубави и привлачности, и самоће. Распон његових слика које појединци с којима сам разговрао воле или мање воле је веома широк и то мени више говори о разноликости Бабовићевог фотографског интересовања и опчињеношћу свијетом око њега него о појединачним укусима. И то је додатна потпора ставу да се Бабовићева фотогрфска пројекција треба сагледати као једна прича а не као скуп појединачних фотографија. Такав начин стварања и сагледавања дјела је уједно и ризик по ствараоца. Иако се вјероватно нису сви пронашли у свим сликама, вјерујем да је сватком за око запела бар нека фотографија, међутим сада није питање да ли ви волите дотичну фотографију него да ли вам се свеукупно свиђа Бабовићева режија живота. Овако постављено, изгледа да је ово питање више за филмске критичаре или за особе које се баве приказима перформанса него за особу која пише о фотографији.

Ово је посве нови приступ представљања Бабовићевих фотографија и гледалац има могућност да вреднује читаву причу као цјелину или да посматра појединачне фотографије. Вредновање фотографија као цјелине захтјева постмодернистички приступ који обухвата разноврсне стилове и схватање да је садржај битнији од форме. Лично вјерујем да је тај приступ Бабовићу ближи, не само због начина представљања ове изложбе него и због фотографских прича које пише као и због књиге о фотографима коју је написао (”Чувари тренутака”, Београд 2013.) и у којој су разноврсни фотографи и њихови разнородни стилови успјешно обједињени у представљање Групе 32. Супротно томе, модернистичком приступу није битан садржај или прича него форма и симболика те посљедично вреднује појединачне фотографије и њихову међусобну стилску досљедност при излагању. Ако то прихватимо као мјеру вредновања Бабовићевог рада, и тада се издваја одређен број радова који могу да стоје сами за себе и за које вјерујем да својом појединачном квалитетом придоносе српској фотографији. Од тих радове, овдје наводим туце њих, иако ми се још већи број свиђа и мислим да сви они задоваољавају модернистичке стандарде да се зову дјела за себе. То су слиједеће фотографије наведене редосљедом приказивања на дигиталној пројекцији: ”Ел Гвојос – Ел Кондор”, ”Ципеле за сунчање”,”Једнооки”, ”Пашићев трг од цвећа”, ”Кад уметност машта”, ”Чисто кроз мутно”, ”Поглед у страну”, ”Монокл”, ”Ритам града”, ”Живот је леп”, ”Црвене чизмице” и ”Пољубац”. Без обзира на приступ вредновања ове Бабовићеве изложбе, обједињујући чинилац за све приказане фотографије је естетика лијепог. И на крају, да ли је то довољно да се нешто назове умјетношћу и да ли је Бабовићева изложба умјетност? Мој одговор гласи: То је умјетност исто онолико колико је и живот умјетност.

Александар М. Трбовић, МФ ФСС, ЕФИАП

у Херцег-Новом, маја 2014.