0aZMF_26a_2

Треће око Зорана Милутиновића

Самостална изложба фотографија Зорана Милутиновића, под називом „Треће око“, отворена је у уторак у галерији Трибине младих Културног центра Нови Сад. Изложбу је отворио г.Геза Ленерт, МФ ФСЈ. Аутор фотографија са отварања је Виолета Милутиновић, КМФ ФСС, ЕФИАП.

 

Треће око

Ако фотографију посматрамо као олимпијску дисциплину, Зоран Милутиновић је сигурно првак у том спорту. Учествовао је својим фотографским радовима на више стотина изложби по целом свету, освојивши велики број награда. У Сједињеним Државама уврштен је у листу златних (ГПСА). Годинама је био најуспешнији аутор Фото савеза Србије, у коме има звање мајстора фотографије (МФ ФСС). Све то сигурно није без разлога: све што сам до сада видео од њега је лепо компоновано, колоритно и тонски добро урађено, а садржај фотографија указује на то да оне нису пале с неба – у њихов настанак уложене су хиљаде и хиљаде сати обиласка природе, велика љубав према истој, седења у чекама, лов на саму природу и пре свега на њене становнике: животиње свих могућих врста, осим оних што живе дубоко под водом или дубоко укопане у земљи. Никад нисам видео, рецимо, неку Зоранову фотографију кишне глисте…

Сво то неизмерно богато стваралаштво, највише усмерено на један релативно узан сегмент фотографије, остварио је човек који – макар колико то сад брутално звучало – није професионалац. Није, јер му фотографија никада није била извор средстава за преживљавање, није му то учена струка, није репортер неких новина, нити има свој фото студио. На сву нашу срећу, јер управо од горе наведених најређе видимо истински добре и вредне фотографије. Њих је искварио новац, уредници, муштерије.

Да направим малу дигресију: пре пар година отпутовао сам у Будимпешту да бих у Палати уметности – заправо Музеју савремене уметности (МУПА) – погледао велику изложбу животног дела славног Хелмута Њутна, кога и сам изузетно ценим. Но, на изложби сам се изненадио: око седамдесет посто изложбе је био чист „shit i trash“, наравно технички савршен и гламурозан. О чему се ту радило? Па и он, као и већина професионалаца, радио је скоро целог живота у екипи. Други су одређивали шта да фотографише (уредници, наручиоци посла), сугерисали му и то како да  фотографише (стилисти, режисери и слични), а њему је остало да искористи своје фотографско знање и ту често кичасту и неукусну поставку лепо сними. Ето, од тога је био већи део изложбе, а мањи, заиста ауторски и самосталан Њутнов рад је био оно због чега се ипак нисам покајао што сам потрошио и паре и време за пут у Будимпешту.

Зорана Милутиновића, лекара-специјалисту и редовног професора Медицинског факултета у Београду нису искварили наручиоци: материјално и морално добро обезбеђен (супруга Виолета је у истом „фазону“, заправо је јака конкуренција и сигурна подршка у овом подухвату), а нарочито када се при крају и након завршетка професионалне докторске каријере 100% посветио фотографији.  И то оној и онаквој фотографији какву је он хтео да направи и какву је увек и правио, па макар радио и радио док није дошао до онога што је замислио. До сада смо увек видели од њега потпуно неманипулисане слике из природе, такве како прописују врло строге пропозиције тзв. NATURE категорије на међународним конкурсима. Овог пута је наш аутор одлучио да сва правила и прописе окачи о ексер и направи идеализоване фотографије животиња у природи, толико идеализоване да то већ не може да буде истина.

Зоран Милутиновић није пролупао, само је почео да посматра природу и својим ТРЕЋИМ ОКОМ. Изволте, погледајте, сигурно ће вам се допасти резултат овог новог рада, овог новог циклуса нашег олимпијског првака.

 Геза Ленерт, МФФСЈ,

ванредни члан (државне)

Мађарске Академије уметности у Будимпешти