06

Погледи Рајка Каришића

Поштовани и драги пријатељи,

вечерас сам имао велико задовољство да са мојим пријатељима, кумовима, драгим колегама и осталим гостима у Галерији Дечјег културног центра Београд (Таковска 8, улаз поред РТС-а) отворим моју самосталну, 104. по реду, самосталну изложбу фотографија која је постављена у виду мале ретроспективе са четири приказана циклуса а у поводу 45 година континуалног бављења фотографијом.
О изложеним радовима и мојим досадашњим активностима на пољу фотографије говорили су Лидија Сеничар и Душан Миловановић, историчари уметности из Београда.
Када се нешто овако лепо догоди и заврши ред је да се захвалим мојим домаћинима, особљу ДКЦБ који су се потрудили да поставка буде у овом облику. Посебну захвалност бих овом приликом изразио мојим поштованим и цењеним колегама из Фото секције УЛУПУДС-а који су ми својим личним присуством и честиткама дали велику подршку да и даље наставим са оваквим презентовањем својих фотографија на радост свих нас и љубитеља фотографске уметности.

Без Јованке Арсић Каришић, Јовице Стојановића, Милорада Радоичића, Драгише Радуловића и Александра Јочића фото прича која следи не би имала овакав садржај који има захваљујући њиховом труду и уступљеним фотографијама.

Хвала свима, још једном, што су ме учинили срећним својим присуством и лепим дружењем.

Изложба ће бити постављена у Галерији ДКЦБ до 10. децембра 2018. године.

У прилогу је текст из пратећег каталога који је написала Лидија Сеничар, историчар уметности из Београда:

“Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима се јавља. У томе је и њена оплемњујућа снага и њена већа драж”

Иво Андрић

Овај цитат нашег нобеловца, намеће ми се као идеја водиља док посматрам фотографије Рајка Каришића, тематски врло различите, експресивне у својој профињеној једноставности, ликовно прочишћене, са јаким психолошким набојем. Сликарским сензибилитетом, Каришић се поиграва са светлом, колоритом, композицијом, стварајући готово увек безвремене кадрове, било да је у питању људски лик, флора или нежива материја. Лепота у бескрајној разноликости!
У данашњем свету фотографија је доступна свима. Потребно је само да имате мобилини телефон и један “клик” је довољан да се забележи портрет или тренутак, да се направи “селфи”, тј. аутопортрет одштампан светлошћу. Већина људи данас живи у виртуелном свету који је искључиво саздан од слике. Многи не поседују взуелну писменост неопходну за формирање естетског суда и слободног мишљења. Преко 1.2 трилиона фотографија направљено је током прошле године и то углавном путем мобилних телефона. Онај који фотографише само једним кликом репродукује стварност, као да узима отисак предмета, људи, свеколиког окружења, не знајући да то чини помоћу светлости. У таквој констелацији света бити фотограф је заиста витешки чин. А још изнедрити лепоту у бескрајној разноликости… То је тек подвиг!
Рајко Каришић својим фотоапаратом бележи људске ликове стварајући портрете. Препознатљиви по доминантној психолошкој димензији, где се врло јасно “ишчитава” онај метафизички спој душе и црта лица. Очи, уста, руке су доминантна тријада и светло које их магијски ваја, истичући оне делове који фотографисаног издвајају из гомиле других и чине га јединственим. Наглашен је интерес за психу, емотивна и интелектуална стања портретисаних, што је истакнуто беспрекорним кадрирањем, као и сликарским занемаривањем позадине и одеће.
Рајко Каришић се поиграва и са неживом природом, чинећи од сваке фотографије апстрактну ликовну композицију кроз коју се провлачи авангардна нит, позивајући посматрача да отвори свој ум, да изоштри своју визуелну перцепцију, да препозна и прихвати. У стилу минималистичке крилатице “мање је више”, Каришић успева фотоапаратом изузетно интелигентно да ослика и створи обиље слободе, да постави загонетку: пронађимо вредност лепоте у бескрајној разноликости”
Из циклуса фотографијаа снимљених у Музеју на отвореном “Старо село” у Сирогојну, уочљиво је како Каришић са врло истанчаном перцепцијом најпре упознаје и доживљава простор, на начин који није видљив обичном посматрачу. Он се вешто игра са једним објектом или са више њих, на различите начине, истражујући како ће “испричана прича” утицати на посматрача.
На врло сличан начин Каришић приступа фотографисању наших сеоских дрвених ограда. Истражује, проналази облике живота, апстрактним формама даје потпуно нова значења. Свака фотографија приказује оживљену неживу природу, која добија своју “личност” изазивајући код посматрача различите реакције, јер га изазива да отвори свој ум, да изоштри перцепцију, смањи менталну буку не би ли схватио да је “вредност лепоте у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је њена оплемењујућа снага и њена највећа драж”.
Лидија Сеничар, историчар уметности
Уредник културног програма ДКЦБ