Home / Ауторски текст / Ko sam? Šta sam?
Melancholia_409_photo_by_Christian_Geisnaes_large-1000

Ko sam? Šta sam?

Danas sam Greg Toland i pokušaću da ponovim neke od najpoznatijih kadrova viđenih u filmu „Gradjanin Kejn“. Njegovo korišćenje širokougaonog objektiva ušlo je u istoriju kinematografije, i vrlo je primenljivo na fotografski rad.

Jedna od vežbi u školama fotografije je i pokušaj da se rekreira neka svetski poznata fotografija.

Mentoru bih predao originalne fotografije objasnio mu razloge zbog kojih sam izabrao baš njih, a onda se bacio na posao pokušavajući da napravim identičnu sliku ili bar što sličniju. Ova vežba stavlja vas u situaciju u kojoj se našao i autor originalnih fotografija, tera vas da se upoznate sa problemima koje je imao i pravi autor i upućuje vas na način njihovog rešavanja. To je jedan od načina da brže steknete praktično  iskustvo i da u sličnim životnim situacijama reagujete brzo i na pravi način. Što bih više realnih problema rešio tokom kopiranja originalne ideje, to su moji radovi bivali sličniji originalu. Prilikom predaje takve kopije, mentor bi na poleđini fotografije zapisao moje ime, dodao je u koverat u kome je bio originalni rad i zaključavao je u fioku. Nikada više te “svoje” radove nisam video. Ne sećam se više da li su nam ocenjivali te vežbe, ali ocena, ako ju je i bilo, svakako je bila najmanje važna. Iskustvo koje smo sticali na taj način je bilo najvrednije što smo iz te vežbe poneli.  Nikada nikom iz moje generacije nije palo na pamet da napravi novu kopiju takve fotografije i da je predstavlja kao svoje autorsko delo ili pod svojim imenom šalje na izložbe. Mada u to vreme nije bilo Interneta i do informacija se sporije i teže dolazilo, dovoljno je bilo znati da će vam se rad naći pred Tošićem ili Debeljkovićem, Peternekom, Miletom Đorđevićem i da ćete  se kad tad naći pred njihovim očima i da ćete morati da branite takav pokušaj. Verujem da bi svi oni podmetanje kopije tuđe ideje shvatili kao ličnu uvredu, a onda vam ne bi bilo pomoći.

Dve hiljade petnaeste godine, posle saradnje sa danskim rediteljem Larsom fon Trirom na filmu „Melanholija“ ljubitelji fotografije otkrili su čileanskog direktora fotografije, Manuel Alberta Klara.

Trirov film o stanju duše pružio je Klaru šansu da se kreativno izrazi stvarajući slike sna i jave koje zauvek ostaju u sećanju gledalaca.

Najpoznatija fotografija iz ovog filma, iskorišćena za plakat, na prvi pogled deluje kao klasična fotografija sa venčanja  – devojka u beloj venčanici sa podignutim velom drži bidermajer u visini grudi. Tek kada pažljivije pogledamo primećujemo da je telo devojke delimično uronjeno u vodu i da ga okružuju lale i lokvanji. To saznanje potpuno menja atmosferu i u duše gledalaca unosi nemir i pitanje da li gledamo fotografiju sa samrtničkog odra?

Vrlo verovatno.

U tekstovima koji su analizirali Trirov film i ovu fotografiju postoji mnogo poveznica sa Šekspirovom Ofelijom i slikom  ser Džona Evereta Millaisa – Ofelija.

“ Dok slika Ofelije uznemirava gledaoce primoravajući pogled da luta sa jednog kraja slike na drugi tražeći smisao, poster filma Melanholija prikuplja u sebi mnoge delove i teme kojima se film bavi – venčanje, depresiju, smrt, kraj sveta, nelagodnost”…

Paul Owen, The Guardian

Mnogo toga je rečeno o sjajnoj fotografiji u “Melanholiji” kao i o samom filmu, zato neka nam ovo kratko podsećanje posluži kao poveznica sa konkursom koji je Nikon nedavno napravio u Srbiji pod nazivom “Ja sam Nikon”, a povodom 100 godina postojanja firme koja je uvek bila sinonim za profesionalizam i najviše standarde, koja i pored čestih tehničkih pehova koji je prate u poslednje vreme i dalje ima nesmanjen broj poštovalaca.

Prvu nagradu na ovom konkursu osvojila je Miodora Bozar, za fotografiju “Melanholija” koja je prema obrazlozenju regionalnog žirija ( Milan Živković, Mišo Lišanin, Siniša Tomić i Vladimir Arsovski) “…na pravi način izrazila kreativnost i uloženi trud”.

22686697_1140271429437189_1189284584_n

Miodora Bozar: Melanholija

Jasno je da ova fotografija ima sve elemente preuzete sa plakata istoimenog filma. Ako je suditi prema naslovu fotografije, autorka Bozar to i ne krije, već nas na to sama upućuje. Ne postoji nikakvo objašnjenje da li je fotografija nastala u okviru neke studentske vežbe ili su razlozi za njen nastanak bili drugačiji. Autorkino pravo je da ima potpunu kreativnu slobodu pa i slobodu da to što je napravila javno pokaže.

Mnogi autori jedva čekaju da naprave samostalnu izložbu ili da javno prikažu svoju fotografiju, ne razmišljajući mnogo o činjenici da se tim činom postavljaju pred „streljački vod“, da od tog trenutka baš svako počevši od običnog ljubitelja, prolaznika do kolega, stručnjaka i akademika ima mogućnost i pravo da izloženi rad ili izložbu procenjuju, analiziraju i javno hvale ili kritikuju. Kada je već tako, svima njima pre bilo kakvog javnog prikazivanja svog dela treba što je moguće više skratiti manevarski prostor za traženje dlake ili u jajetu ili nečeg krupnijeg.

Kada vam mentor rad zaključa u fioku iz koje se više nikad ne pojavi, onda ste uradili studentsku vežbu. Kad takav rad nastavi život i još ponese vaše ime takmičeći se, a žiri mu dodeli glavnu nagradu uz obrazloženje da je u pitanju kreativnost, onda ovakvo delo počinje opasno da naginje ka plagijatu koji dobija direktan podsticaj, a ostalim autorima se šalje jasna poruka da originalnost nije poželjna.

Nema sumnje da je nagradjena autorka u ovu fotografju uložila veliki trud. Kada je kreativnost u pitanju nema sumnje da ju je na genijalan način iskazao Manuel Alberto Klar, a ne autorka nagradjene fotografije.

Nikon je u svom veku podsticao fotografe i nagradjivao najbolje autore i originalne radove.

Da li je na tim konkursima bilo plagijata, radova koji liče na neke druge?

Ako ih je i bilo, nismo ih videli. Žiriji tih izložbi na drugačiji su način vrednovali autorstvo i trud, a i čuvali su ugled firme koja ih je angažovala. I zbog takvih detalja Nikon je veliko ime.

Ukoliko vaša studentska vežba kopiranja počne i da zarađuje, pitanje je trenutka kada će vam na vrata zakucati poštar sa sudskim pozivom i tužbom za kršenje autorskih prava.

Ali nije moćni i bezobzirni Holivud taj kome je uvek malo para, čiji će agenti po svaku cenu štititi prava autora pleneći vam kuće i ostavljajući vas bez prebijene pare samo zato što ste ih olako shvatili i poigrali se njihovim vlasništvom, u čemu su vam neki ljudi na glasu svesrdno pomogli.

Prošle godine imali smo obrnut slučaj kada je Holivud kopirao ideju kragujevačkog autora Marka Stamatovića.

Stamatovic

Najavljujući novu seriju FRONTIER više je nego očigledno da su radeći plakat pred očima imali Markovu fotografiju -desno. To što je Srbija mala zemlja u kojoj žive autori za koje Holivud ne zna ne znači da ih može bezočno pokrasti.

Zakon i pravda deluju i u drugom smeru.

Zoran Đorđević
FIPRESCI, MF, ULUPUDS