Prag40godinaPosle

ЖИВОТ С КОНТРОМ

(Разговор са поводом)

z1-V2

Снимио: Б. Ураковић

Фотограф из Крагујевца Зоран Ђорђевић, мајстор фотографије ФСС и Ekselencija FIAP, отворио је 26. марта 2016.г. самосталну изложбу фотографија под називом “У контра светлу” у Галерији Фото клуба Нови Сад. Реч је о збирци од 30 црнобелих фотографија, која је код новосадске публике изазвала велику пажњу.

И у овој збирци Ђорђевић остаје доследан урбаној поетици која карактерише готово цео његов опус. Он компонује фотографске етиде на тему људске маленкости у монуменатлном градском простору. Супростављајући покрет малих људских фигура статици монументалне архитектуре, он подвлачи људску усамљеност и отуђеност. Човек на његовим фотографијама је биће чија је пролазност у времену очигледна.

Увек је занимљиво чути од аутора како настају његова дела, да ли су она резултат случајности или смишљеног чина стваралаштва. Будући да је опус Зорана Ђорђевића веома стилски израђен са препознатљивим ауторским рукописом, изложбу у Новом Саду користимо као прилику да разговарамо о начину на који он ствара.

 – Колико је за вас значајан угао снимања? Анализирајући угао из кога снимате један добар део својих фотографија, приметио сам да апарат претежно окрећете према земљи, да придајете велики значај текстурама земље, плочника, коцке, асфалта, бетона, ивичњака, шахтова и других облика у првом плану, да ту већ имате игру светлости и сенке, а да људским фигурама и градском пејзажу остављате мањи простор у горњем делу кадра. Шта вас опредељује за такву перспективу?

– Када сам први пут узео фото-апарат у руке, још као дечак, највише су ме нервирале примедбе оца везане за непостојање композиције у мом кадру. Правила композиције су ми била досадна. Требало је да прође време, да ме она прва одушевљеност могућношћу да снимим и направим фотографију прође, да будем спреман на следећи корак, да примим и научим нешто ново. Тада је композиција дошла на ред. Тек касније сам схватио колико је важна, да је она граматика у говору фотографије. Без ње се може, али ако не говорите правилно фотографски… разумеће вас, међутим, бићете помало смешни, попут људи који не користе све падеже.

Годинама сам имао један, фиксни објектив од 50мм И један фото-апарат. Временом сам научио да прецизно проценим ивице кадра. Пре него што подигнем фото-апарат знао сам да ли да приђем или се удаљим, померим… Експозицију сам држао на аутоматици, а бринуо сам само о дубинској оштрини – контролисао сам бленду и о правом тренутку да притиснем окидач.

Ако хоћете озбиљно да се бавите фотографијом онда морате стално бити у њој. Стално размишљати, делити своје видно поље на кадрове… чак и сањати фотографију. У једном тренутку престанете да бринете о композицији, она постаје део вашег погледа на свет, о њој брине подсвест. О равнотежи кадра, о линијама које воде око посматрача брине онај део психе који сте годинама тренирали и који као да сада ради независно од вас ослобађајући вас бриге о том делу посла због чега  постајете слободнији у креацији.

Фотографија настаје прво у глави. Ту пада прва одлука шта хоћу да добијем и како та фотографија на крају треба да изгледа. На основу тога бирао сам филм, објектив, начин касније обраде…

Добро памтим све фазе које сам прошао од почетка до данас и зато избегавам да оне који су на самом почетку, оне који се радују свом првом фото-апарату и његовим могућностима, оптерећујем нечим што им може покварити ту радост. Ако неко касније буде желео више, увек има времена да настави са уживањем у откривању нечег новог у фотографији.

– На већини фотографија у градском окружењу налази се само по један човек. Да ли бирате посебно време да би снимили такве кадрове?

 – Пре бих рекао да време бира мене. Ако се озбиљно позабавите неким аутором, почнете детаљно проучавати његов опус, шта фотографише, како, из ког угла, какав му је кадар, како обрађује фотографију, шта истиче… сазнаћете много о њему. Не само о догађају и људима који су на фотографији, већ о оном ко те фотографије ствара. Свака фотографија носи део аутора, део његове психе. Његови избори и одлуке које сам навео условљени су његовом свешћу и подсвешћу, животним искуством и оним што му се дешава.

– Већину фотографија снимате у контра светлу, по чему сте овога пута дали назив и целе изложбе. Које су предности, а које мане снимања у “гегенлихту”?

 – Прво што ће вам рећи када узмете фотоапарат у руке је – “Увек нека ти сунце буде иза леђа. Никад не окрећи апарат према сунцу. ”

Једно време се, као добар ученик држите тога, а онда се деси ситуација у којој ловите тренутак, а налазите се на кривој страни – страни против светла. Развијете филм… И гле чуда… схватите да та страна и није толико погрешна. Нема погрешне стране и обавезног угла. Постоји атмосфера коју неки кадар има или нема. Није једна фотографија добра само зато што има забележен неки важан тренутак. Између добре и одличне фотографије разлика је у малим стварима, а те мале ствари су обично атмосфера сенке више, пробој светла, измаглица, дим… и много других ситница које чине атмосферу једне фотографије.

– Где проналазите тако занимљиве градске пејзаже у које смештате своје приче?

 – Постоји једна анегдота из мог школовања коју стално причам. Добили смо вежбу, за коју у том тренутку нисмо знали да има два дела. Дакле, једног јутра мој ментор је ушао у учионицу и рекао свима да треба да направимо и да му предамо две добре фотографије. Имамо неограничено време и неограничен број филмова да направимо те две фотографије. Неограничено време је значило месец дана – следећег првог у месецу хоћу да ми на сто ставите те две добре фотографије. То је била ситуација у којој смо отприлике данас са дигиталном опремом. Картице великог капацитета нам дају могућност да снимамо хиљаде кадрова, практично све што пожелимо.

Када смо наредног месеца предали по две фотографије, следило је изненађење.

“А сада, рекао је ментор, имате два сата да направите три кадра и да ми од та три кадра поподне предате две добре фотографије. Време почиње сада, снимате овде у учионици и да неком не падне на ум да вара. Са фотографијама ћете ми предати и парче филма са та три везана кадра од којих два негатива морају бити искоришћена за те две добре фотографије.”

Мук и презнојавање. Шта да сликам у учионици у којој сам свакодневно и још не смем да погрешим у процени светла, кадра…? Од читаве моје генерације, преко 75% нас имало је боље две фотографије из та три покушаја, када смо били натерани да добро размислимо пре него што подигнемо апарат, него када смо опуштено снимали “све што мрда”.

Ту лежи одговор на питање где проналазим занимљиве градске пејзаже. Нормално је да морамо негде отпутовати да бисмо видели нешто интересантно. Рецимо, један колега из Загреба се нервирао што моје успутне фотографије тог града показују нешто што он није приметио. Навикнемо се на оно што нас стално окружује и онда га не примећујемо. Међутим, ако бисмо натерали себе да места у којима живимо почнемо детаљније, озбиљније посматрати, видели бисмо да свуда има много тога замиљивог.

– Који вас град посебно надахњује?

 – Сваки град у којем се добро осећам. Углавном то су они са старом очуваном архитектуром, чији зидови много памте И улице које подсећају на оне из мог детињства.

– На свим вашим фотографијама све је важно. Сви елементи поступно граде укупну композицију. У првом плану, у доњем делу слике, обично дајете неки ритам, нпр. ређате линије степеништа, ређате уличне коцке, трамвајске шине, линије степеништа, итд…

– То је већ подсвесно. Када угледам неке елементе који учине да одреагујем на њих јер одговарају мојој естетици онда рука сама подигне фото-апарат.

muzicar– На мене је посебно оставила утисак фотографија уличног музичара на пуази. Док седи у високој столици испод које је хармоника, у првом плану на каменом плочнику лежи велики бас. Та ме фотографиа неодољиво подсећана чувену фотографију Томислава Петренека са басистом који се враћа у рано јутро с посла, која не само да стоји у истој равни са њом већ је некако и допуњује и надвисује. Где је и како настала ова ваша фотографија?

– Та фотографија има предпричу. На једној домаћој ФИАП изложби, 2008. године освојио сам новчану награду. Успут, та новчана награда ми никада није исплаћена, али ја сам тада веровао да ћу тај новац добити, па сам, када сам се затекао у Прагу, купио један јефтини 35мм објектив чија је цена била у рангу те, очекиване награде. Одмах сам објектив поставио на апарат и изашао напоље да фотографишем. Још је било рано преподне и музичари су се тек окупљали као и групе туриста, а ја сам урадио тест снимања која су подразумевала и снимање у контра светлу да бих видео колико су добри премази на том објективу…  Неки туристи су видели исту тему па су снимали са фронталне стране, а ја сам отишао на “пут светла” и угао који је максимално елиминисао људе остављајући ми што већу дубину. Међутим, ту се прича не завршава. Када је дошао тренутак да развијем филм, разбио ми се термометар па сам узео један стари из школских дана који је тада био савршено избаждарен и тестиран. Верујући да код термометра нема шта да се поквари јер када се једном покаже добрим, увек је добар, развио сам филм и одмах схватио да нешто није у реду. Негатив је био превише густ. Тестирао сам сам термометар. Данас мало ко зна како се то ради па ево да и то кажем. Термометар ставите у чашу са коцкама леда. Жива ће пасти на најнижу тачку а онда ће се зауставити и мало после тога подићи за један подеок а онда потпуно стати. То је нула. Можда ће баждарени део показивати неку другу вредност, али то је права нула. Мој термометар је показао +6 што значи да је филм био развијен у превише врућем развијачу. Зато та фотографије није технички најбоља.

 

– Од почетака до данас много се тога променило у свету фотографије, да ли сте и ви мењали свој став према фотографији?

– Променила се технологија, начин на који фотографија стиже до гледаоца и начин самопромоције. О фотографији више говоре медији и аутор, а најмање говори сама фотографија. Кад медији ућуте, кад аутор више не буде имао шта ново да каже, остаје сама фотографија и тада она добија праву валоризацију. Ново време покушава да нађе пречице и лакше путеве. То не доноси квалитет. Став нисам мењао, као ни начин размишљања и приступ. Праве вредности и циљеви су давно постављени. Данас имамо технологију којом можемо готово све, а фотографије већином нису ни близу оних стандарда које је поставио Штиглиц, Странд, Ејзенштад, Бресон, Капа, Адамс… Ако данас немамо имена која су боља од њих онда нешто у свему томе не ваља.

– Ваш савет онима који тек почињу да се баве фотографијом?

 – Нека уживају и не раде ништа на силу и зато што се мора или неко од њих то тражи. Најгоре је када себе терате да радите нешто, а у томе не уживате. Тај пут никада не траје дуго.

– Како припремате своје изложбе?

 – Самостална изложба вам даје могућност коју никада немате на групним или такмичарским изложбама. Рецимо, ова нова “шумска” колекција коју сте поменули, а која премијеру има у Новом Саду, је нешто што никада не би било примећено нити добило пажњу на жирирањима ФИАП изложби. Она се, прво, не уклапа у ту врсту естетике, ФИАП естетике, друго тражи много више времена од “три секунде” по фотографији, колико жири обично има на располагању да види, процени и схвати то што има пред собом на пројекционом платну, а не на папиру. Треће, редослед и сагледавање целине су врло важни што се не може постићи ако фотографија није на папиру и ако немате све фотографије пред собом, ако их не можете обухватити једним погледом, а онда их детаљно анализирати. Тако неке фотографије можете приказати само на самосталним изложбама, а неке своју пуну снагу, детаље, технику развију тек када су на папиру у галерији. Тада је то оно што је аутор хтео, а не оно што добар или лош пројекциони апарат и сумњива графичка карта могу.

– Шта је најбитније у фотографији?

 – Светло и оно што је у глави аутора.

– Зашто црно бела фотографија?

 – Ха ха, зато што када сам почео, филмска уметност, која ме је интересовала је била прескупа за моје могућности па сам онда учио на естетици филмских сниматеља попут Виторија Сторара и Свена Никвиста, а уместо кроз филмски кадар покушао сам да се изразим кроз фотографију. Једину потпуну контролу  могао сам да имам у црно белој лабораторији. Сада, могу да контролишем и фотографије у боји па радим и њих, али за 40 година у црно белом свету сам се већ толико одомаћио да колор радим понекад, кад осетим да боја говори више од садржаја.

– Учествовали сте на много домаћих и међународних такмичења. Које ваше фотографије су постигле највећи успех?

 – Ако мислите да имам ту врсту статистике, варате се. Сви ми фотографишемо да бисмо људима око нас показали свет како га ми видимо и доживљавамо.  Најуспешније су оне фотографије које су код гледалаца изазвале одређене емоције, емотивну реакцију.  Тада је фотографија успешна.

– Независно од признања, вероватно имате фотографију коју би посебно истакли?

 – Иза сваке фотографије постоји прича и неко моје искуство које кроз фотографију преносим или покушавам да пренесем. Неки људи листају породичне албуме присећајући се, мени се то деси када видим неку од својих фотографија. Све су то делови једне целине.

– Када сведете све што сте радили на пољу фотографије шта добијете на крају?

 – Имао сам задовољство да будем на местима и са људима које не бих срео да се нисам бавио фотографијом.  Да ли је то што сам радио и што радим добитак и какав, време ће показати. Када се то буде знало, мене више неће бити ту.

Док траје изложба у Новом Саду, Зоран Ђорђевић припрема велику изложбу “КЛАСИЧНО”, на којој ће изложити 50 радова од којих је 47 настало искључиво класичним фотографским поступком. Ова изложба биће отворена почетком маја 2016.г. у Банатском Брестовцу.

Биографија

10577146_10204383513613193_425883840315088641_nZoran Đorđević je rođen u Kragujevcu iz kojeg stalno odlazi i kome se neprestano vraća.
Kao prvi u klasi diplomirao je na Odseku za novinsku fotografiju Jugoslovenskog insituta za novinarstvo u Beogradu.
Karijeru je započeo polovinom osamdesetih godina kao saradnik listova Omladinske novine, Mladina (Slovenia), Feral, Oko, Polet (Hrvatska) i Pogledi, gde ubrzo postaje urednik za fotografiju.

1986, prihvata ponudu najveće fabrike automobila u bivšoj Jugoslaviji i pridružuje se reklamnom timu radeći reklame za zapadna tržišta. Sarađuje sa dizajnerskim odeljenjima BMW-a, FIAT-a i sa marketinškim agencijama u U.S.A. kao i sa mnogim agencijama u bivšoj Jugoslaviji. Zajedno sa
Volfom Egersom iz BMW-a, Đorđević učestvuje u stvaranju marketinške kampanje za novi model automobila namenjenog nemačkom tržištu.

1996, radeći kao foto-reporter za nedeljnik Svetlost, Đorđević se vraća life-u, fotografskom žanru u kojem je ostvario najveće uspehe. Osvojio je sve najvažnije nagrade u bivšoj Jugoslaviji, među njima i diplomu Anastas Jovanović i nagradu za najbolju fotografiju. Srpska Akademija nauka i umetnosti njegove radove je uvrstila u referentnu knjigu fotografija i autora koji su istorijski uticali na razvoj ove umetnosti u Srbiji. Umetnička komisija Foto-saveza Srbije dodelila je Đorđeviću najveće fotografsko zvanje – Majstor fotografije, dok mu je vodeća međunarodna fotografska asocijacija, (International Federation of Photographic Art), FIAP, dodelila titulu EFIAP (Excellence FIAP). 2012. postao je počasni član Hrvatskog fotografskog udruženja za promociju analogne fotografije, “Kadar 36”. Član je ULUPUDS-a.

Đorđević je na izložbama u zemlji i svetu osvojio preko 90 nagrada.

Knjige: Čuvar tvojih snova (1992.)
Zoran Đorđević Monografija (2012.)

Pored fotografske profesije, Đorđević je i pravnik.
Član je Međunarodne federacije filmskih kritičara FIPRESCI.
Jedan je od osnivača Međunarodnog festivala dokumentarnog filma BELDOCS u Beogradu.

Osnivač je i vlasnik Agencije za pružanje fotografskih usluga, „Limijerov snop“.

 

Драган М. Бабовић, КМФ ФСС